Uz lagano kucanje pojavila se i sve je postalo ples
spokoja i nemira. Bila je tu, ali ne u životu koji bih živeo, ne u vremenu koje
bih prihvatio. Ovako je sve bez značaja, samo beskrajna, neskladna pometnja.
Neki čudan kontrabas kazuje ritam i noge gotovo uvek odaju. Violina samo retko
podseti da sam živ, ovaj i jedini put, da prigrlim šta mogu ili pustim da teče
onako kako je. Izgleda jednostavno i sa lakoćom igram, usput smišljajući
korake, jer stolice, konobari i drugi parovi samo iskaču niotkuda. Uživam u
njenom besu prema svakodnevnici i zaboravljanju istog kada je sa mnom, njegovom
prerastanju u zaborav i neobjašnjiva osećanja. No, ovo veče izgleda za mene
nije jedno u mnoštvu. Tamo napolju, među brestovima, vrebaju zveri i ona mi je
potrebna da bih mogao da se smejem pred očnjacima. Ona, uz mekani koktel voska,
plamena i hrapavog osećaja kad alkohol raduje nepce.
Nonšalantno nas nudim kalvadosom i puštam drhtavu
sudbinu da se širi vazduhom kroz gramofon. Ona misli da sve zna i danas nije
raspoložena za to.
“Nemoj…” – Govorila je sa nervozom, kao da nikada
nije imala ništa sa mnom. Njena nepotrebna strepnja je vređala, morao sam se
opravdati. Samo mi je iskrenost bila na jeziku.
“Ne brini, neću te poljubiti večeras. Ne osećam
strast, samo mi treba malo mira. Ne palim sveće i ne točim ti kalvados da
uzburkam tvoje neosetne nagone. Ne trebaju nam klišei sada. Samo bih seo tu
kraj tebe razoren odavno tvojom nedokučivosti. Umoran sam od neznanja i straha
od postavljanja pitanja.” – primičem se – “Da, ovako je sasvim lepo.”
Nije joj bilo jasno. Kao da svet odjednom ne igra po
njenim pravilima. Nestao je komfor i znao sam koliko je to izluđuje. Nikada me
nije čula da tako govorim. Volela bi da je negde drugde. Marakeš, možda.
Prokleti da su ćilimi i urme. Ipak, zadivljujuće kontrolisano, spušta cigaretu
u pepeljaru.
“Čekaj malo.” – ustuknula je – “Pa ti…”
Nasmejao sam se – “Ne. Sve što mogu da ti kažem je
da ne znam.”
Samo je ćutala i gledala me. Znao sam da je gotovo.
Kraj još jedne iluzije, moja prosta nesposobnost da se utopim u stvarnost,
prihvatim jednostrana osećanja. Ipak, ovaj put sam mislio da je nemoguće biti
kao i uvek. Previše je bilo trenutaka koji su nas vezivali tako tragično i
neraskidivo. Da, izgleda da je njoj trebalo nešto sasvim drugo. Bila je samo đurđevak
maskiran u runolist. Nikada neću naučiti neke stvari. Prostim vrtovima potrebni
su prosti gradinari. Samo su tada i oni lepi.
U trenutku se mirim sa svime – “Zaboravi. Nećemo
piti večeras. Pustiću neku veseliju ploču.” – Izvlačim se brzinom i uvežbanim
osmehom i ona na trenutak zaboravlja sve, takva je bila, a ja taj trenutak
koristim da okrenem priču na dokolicu i tako provodimo ostatak drhtave večeri.
Sve dok se njen čupavo karirani kaput ne stopi sa mrakom i lampama koje
presavija vetar.
U meni je opet boravio samo nemir, uzaludno gašen
jabukovačom. Slike na prozoru su ostajale iste, a napolju i dalje režale zveri.
