...

Uz lagano kucanje pojavila se i sve je postalo ples spokoja i nemira. Bila je tu, ali ne u životu koji bih živeo, ne u vremenu koje bih prihvatio. Ovako je sve bez značaja, samo beskrajna, neskladna pometnja. Neki čudan kontrabas kazuje ritam i noge gotovo uvek odaju. Violina samo retko podseti da sam živ, ovaj i jedini put, da prigrlim šta mogu ili pustim da teče onako kako je. Izgleda jednostavno i sa lakoćom igram, usput smišljajući korake, jer stolice, konobari i drugi parovi samo iskaču niotkuda. Uživam u njenom besu prema svakodnevnici i zaboravljanju istog kada je sa mnom, njegovom prerastanju u zaborav i neobjašnjiva osećanja. No, ovo veče izgleda za mene nije jedno u mnoštvu. Tamo napolju, među brestovima, vrebaju zveri i ona mi je potrebna da bih mogao da se smejem pred očnjacima. Ona, uz mekani koktel voska, plamena i hrapavog osećaja kad alkohol raduje nepce.

Nonšalantno nas nudim kalvadosom i puštam drhtavu sudbinu da se širi vazduhom kroz gramofon. Ona misli da sve zna i danas nije raspoložena za to.

“Nemoj…” – Govorila je sa nervozom, kao da nikada nije imala ništa sa mnom. Njena nepotrebna strepnja je vređala, morao sam se opravdati. Samo mi je iskrenost bila na jeziku.

“Ne brini, neću te poljubiti večeras. Ne osećam strast, samo mi treba malo mira. Ne palim sveće i ne točim ti kalvados da uzburkam tvoje neosetne nagone. Ne trebaju nam klišei sada. Samo bih seo tu kraj tebe razoren odavno tvojom nedokučivosti. Umoran sam od neznanja i straha od postavljanja pitanja.” – primičem se – “Da, ovako je sasvim lepo.”

Nije joj bilo jasno. Kao da svet odjednom ne igra po njenim pravilima. Nestao je komfor i znao sam koliko je to izluđuje. Nikada me nije čula da tako govorim. Volela bi da je negde drugde. Marakeš, možda. Prokleti da su ćilimi i urme. Ipak, zadivljujuće kontrolisano, spušta cigaretu u pepeljaru.

“Čekaj malo.” – ustuknula je – “Pa ti…”

Nasmejao sam se – “Ne. Sve što mogu da ti kažem je da ne znam.”

Samo je ćutala i gledala me. Znao sam da je gotovo. Kraj još jedne iluzije, moja prosta nesposobnost da se utopim u stvarnost, prihvatim jednostrana osećanja. Ipak, ovaj put sam mislio da je nemoguće biti kao i uvek. Previše je bilo trenutaka koji su nas vezivali tako tragično i neraskidivo. Da, izgleda da je njoj trebalo nešto sasvim drugo. Bila je samo đurđevak maskiran u runolist. Nikada neću naučiti neke stvari. Prostim vrtovima potrebni su prosti gradinari. Samo su tada i oni lepi.

U trenutku se mirim sa svime – “Zaboravi. Nećemo piti večeras. Pustiću neku veseliju ploču.” – Izvlačim se brzinom i uvežbanim osmehom i ona na trenutak zaboravlja sve, takva je bila, a ja taj trenutak koristim da okrenem priču na dokolicu i tako provodimo ostatak drhtave večeri. Sve dok se njen čupavo karirani kaput ne stopi sa mrakom i lampama koje presavija vetar.

U meni je opet boravio samo nemir, uzaludno gašen jabukovačom. Slike na prozoru su ostajale iste, a napolju i dalje režale zveri.